My First Web Log - BlueStar Hottie

Aristotel: Dok smo budni svi imamo isti svet a kad zaspimo svako svoj.

E, a meni je issvet isti I danu I nocu jer dok sam budna sanjarim a kad spavam zivim. Sve mi je isto. Samo njegov glas I lik. Daleko je sad on. Dovoljno daleko da ne mogu do njega.

Jedva zaspim a onda kad jutarnja rosa pocne da se izdize I svezi vazduh ja nemam zelje za budjenjem. Tada moje zvezde gube svoj lik I svoju moc. Tada mesec odlazi I odnosi mi njegov dragi I blistavi lik koji me kroz san stazama mira I spokojstva void do srece. Meni je san I on u njemu sreca moja sva. Cujem pohodi me. Osecam da me stezei ne pusta u dan. Pilazi meni kao zrtvi I radi sa mnom sta mu je volja. Jedino bice u mom zivotu koje mi uzima telo I dusu a da se zbog toga ne kajem, vec dopustam da me nosi svaki put sve dalje I dalje.

Vidim nas kraj mora bez pene I talasa. Sve je mirnije. Nema vetra. Sklad. Njegove ruke ruse mir noci a usne razaraju. Nocu ljubav dolazi k meni, poljupci nezni, a mi smo zagrljeni, srecni daeko od istine vecnosti. I tu je svet gde nema ljudskog oka. Tu je ljubav kojui bogovi ne vide. Tu je jedina neznost koja se samo slusanjem ptica moze naslutiti. Tamo je nasa ljubav bez oblika, bez jada, bola, I suza. Tamo je bivstvovanje bez buducnosti, snova I prostora. Tu se srecu mladi svetovi I daju kosmosu oblik I boju.

Zvezde ne suste, iako vam se cini da ih mozete cuti. (sreco izvini sto rusim sad harmoniju, ali evo tata ulazi da mi ostavi pare I procita naslov I pokaza mi da sam sasava I pita me : Dragana, ti li si od luditi novomalci? ) J

To samo nas dvoje prolazimo tamo gore, putem do kraja bez prljave ljudske ruke. Tu smo mi bez boje, oblika , mirisa. Jedino smo svescu da postojimo vezani. Spojena sun am srca I tako ce I ostati. Nas zivot ovde gore je svetao tren u kome nema neznanca ni rodbine. Tu je slast ogromne ljubavi, tu je srz naseg postojanja. Moj dragi Mancice, pokidali smo lance koji nas vezuju za zemlju I vode prolaznost. Mi smo se vinuli u vecnost.

Moj znoj sa cela otice. Nemirna je svaka moja noc. Budimse naglo. Njega nema. Patnja je jos dublja. Ja sad jedva mogu razaznati da sam imala san. A onda jutro. Tajna zivota je zora. Osecaj jet u. Osecaj prikovanost za zemlju I osecaj d aim sluzim. Al osecam, dok je tamo sada on, da mi nad glavom vena cod snova visi. Nas san o sreci na dohvat mo je ruke. I osecam njega kako duboko dise, znam da sada spava. Ocima mu prizivam lik ali on je daleko u krugu snova. I nestaju visoke daljine I ode mi dragi. Tisina mi draga ko dah otkrovenja. Beze zvezde iz mojih ociju. Samo moja glava stvara sav svet jada jer ovog sto ljubim stvorila sam sama. Bezgresno vezan za moje misli otima se u javi. Beze mi zvezde, zemlja mi ostaje. Crno tle mami mi suze. I zato mje suze vecno padaju jer kroz njih mojentelo oseca ekstazu ljubavi. Ljubav me ova boli I leci.

Jutro je gordo. Ne zelim ga spoznati. Zelim da zauvek postoji u mojijm snovima kad njegova ruka nije u mom krevetu (na mesto spavanja)

OSECAM DA SAM SAMA USRED SVEMIRA.

April skoro odlazi, prolece je u cvetu lepote. Sve odise lepotom I uzdize se ka nebu. Malopre na casu engleskom Dragana pita, jerje to naslov unita, da li bi neko od nas pozeleo da je sad na pustom ostrvu. Ne mogu da verujem da su svi sem mene odgovorili da bi hteli. Cak I profesorka. I pitam se ja sta bi tamo radili. Svako treba da ima trenutke za sebe ali ipak tolika izolovanost??? Jeste da ja pucam od dosade pa mozda zato I ne bi htela ali onda sam dublje porazmislila o toe. Ja jednostavno ne mogu da zamislim sebe samu, to jest bez mog Mance I bez svega sto mi on pruza : toplinu, sigurnost, ljubav, podrsku. I mislim da sam dosla do resenja. Niko od njih nema pravu ljubav, nema stvar, bice koje bi ga privuklo. Niko se nekom I necemu ne predaje. Vode isprazne zivote bez emocija, bez osecaja pripadanja, bez nade I strepnje. I boze, kako sam srecna sto mogu da uzivam u paleti osecanja koje svakog dana prozimaju moj um I telo, svaka razmenjena rec sa Mancom znaci jedan tren vecnosti. Osecaj da pripadam samo njemu i da sam sa njim u simbiozi duha I tela je neopisiv. Secam se sebe I svojih reci pre 2 godine kad sam ga upoznala. Tada sam rekla da ljubav I osecanja nicemu ne vode, da samo skenjavaju coveka I udaljavaju ga od njega samog I cilja u zivotu. A kao po kazni desilo mi se bas to, da volim, iskreno, da se zrtvujem, da se nadam, patim, I toga je bilo. I citava vecnost od dve godine da bi shvatila da mi nije to vreme proslo uzalud. Znam da sam volela, da sam svakoga dana cekala njega. I sada u ovakvim trenucima setim se Mancinih reci da sam komntradiktorna sama sebi. I jesam, malopre razmisljam o tome kako mi je lepo, kako imam Mancu, ponosim se u drustvu jer imam o cemu da pricam, jer imam osobu koja je uz mene. A kada sam sama ili sa njjim cini mi se kao da mi fail ceo svet, kao da sam promasila planetu, kao da me niko ne shvata. Zasto trujem svoju dusu I srce?
A mozda sam samo napredna I zelim da svaki sledeci trenutak provedem nekako, suvise razmisjlam o tome sta I kako posle, a ne predajem se uzivanju u sadasnjosti, a to oduzima I nadu za bolje sutra. Prijatno provedena sadasnjost daje nadu I za bolju buducnost.
Samo se pitam odkud u meni tolika samoca I usamljenost. Moram nesemu da se posvetim kad Manca nije pored mene. Probala sam razne stvari ali sve one katko traju, brzo se razocaram, ne daju rezultate I tada se obicno okrenem sebi I pronalazim sta mi fail I jos vise se skenjavam. Radila sam engleski u nadi d ace mi to koristi, ali onda procitam nesto I pocnem da mislim na Mancu I secam se nekih momenata. Sto ga toliko volim? Ipak on je bio taj koji me je podstkao na mnogo stvari, na lepse rapolozenje.
Cini mi se da ovaj text nema smisla al eto nadoslo mi nesto a nemam nimalo koncentracije da se cujem I ispisem sve sto mi je na umu.
Nabaczla sam tu  neke misli pa nek stoje, za nekad.
Samo zelim da podsetim sebe da sumiram sebe glupo receno aj ajde nek stoji, da vidim sta sam I ko sam bila 2-3 godine.Secanja me bole sva, moj zivote, sibaju me vetrovi I podsecaju me ….nisam sama!!!

malopre citam jedan post o tome kako se osecam kad dodjem subotom uvece kuci iz nis…pa moguce li je da se uvek tako osecam i da uvek i stalno o tome razmisljam…….

ma ja sam prsla….

definitivno

Wow, trebalo mi je desatak minuta da dodjem sebi iz onog sivila od malopre…pa da….emocije me ubijaju…nista vise….ali nasla sam put i prosvetljenja….

sad me nesto izbija na srecu, ali i to treba uslovno dase shvati…mada moram ovako sama da naucim da se smirujem inace ce me ljudi sazaljevati…. kako sto i voljena bica to rade meni iako me boli, iako prepoznajem….ali jbg….ali jednom kad puknem…ali necu samo njih da unistiim, sa njima tonem i ja…znam

Ne znam sta mi je. Samo znam da ovako kako je, prava je mora za mene. Ne mogu vise. Niko ne zna sta mi je, ali niko. I dosta mi je vise sa blogovima kad ih niko ne cita i ne daje misljenje, ali ono pravo, vezano za blog. Haa, pa postoje milioni zanimljivijih blogova. Ma nema veze. Ocajna sam…i ne mogu da razmisljam in english jer ono sto je sada u meni kipi i moram da ga ispljujem. Uzas….zasto to sebi radim? Postoji li iko na ovom svetu da …nema veze. Manca bi se uvredio da zna….ali ja previse trazim i zato cu uvek da ostanem tuzna.

Idem da se borim sa ruznim snovima, sa crnim mislima…idem da jos jednom umrem pod jastukom. Tri meseca je mnogo za mene….ne mogu vise ovako….Depresija…

Shitties again…

ma…luzer nema sta….kao sto sam uvek i bila

Mrzim se!