Evo me Djavole, uzmi me. Dugo se igras mnome, nisam ni slutila koliko si zao. Samo, preklinjem te, nemoj da me lomis toliko. Ne daj da opet placem i lomim se. Svaka suza spere sve moje sto jos nalikuje na nevinost, na decju nevinost, na sve sto sam nekad bila. o, toliko si me iskvario da vise sebe ne mogu da prepoznam. Da li tako treba? Da li je to prelazak i razvoj? Granica izmedju osamnaeste i devetnaeste? Oduzimas mi dah, sve vise sam tvoja. Srecom,jedan andjeo jos uvek mili iz mene. Pogledaj me dok te gledam i shvatices o cemu govorim. Onaj moj setan pogled, oko puno suza, reke suza koje su spremene da poteku za vecitu propast mog sveta.

Prelepo mi je. Drzi me tako, ne pustaj  me za sada ni dalje, ni blize. Opasan si Djavole, ali u ime tog Andjela koji je jaci od tebe svaki put kad se nahrani tvojom smrcu, u ime mojih devojackih snova, ostavi me da mirujem samo jos jedan period. Potrebno mi je primirje. Samo da se saberem i prihvatim te.

Ovu igru moramo da zavrsimo zajedno.

Volim ga.

I ta devetnaesta koja nailazi i opominje. Eh zivote, zar bas moras toliko da razaras da se menjas?